Tekst 190525_0259.mp3
Onda su ga terali da ide u bolnicu, a on je govorio: “Bolest, starost i smrt niko ne može da spreči i molim vas nemojte da trošite novac i vreme sada na to.”Takođe Džigme Rinpoče, jedan od velikih učitelje u našoj liniji, ima veoma ozbiljan problem sa kožom, ali on je to podnosio na potpuno drugi način nego što bi mi mogli. Kada je na primer davao učenje on se uopšte nije pomerao, a ta bolest izazivai vceoma jak svrab, međutim on to uopšte nije reagovao na to. Niko od nas to ne bi mogao na taj način da podnese. Takođe kad govorimo o starenju Bude i bodisatve takođe stare, ali oni nemaju problem sa tim, nemaju taj osećaj koji mi imamo kada postajemo sve stariji. Oni u stvari zbog toga što mnoga bića pate zato što stare oni preuzimaju na sebe tu njihovu patnju da bih oslobodili patnje zbog starenja.Takođe kad je smrt u pitanju Bude i bodisatva nemaju nikakav strah od smrti. Oni znaju čak i momenat kada će se ona desiti i znaju da i ako su veoma dobri praktičari i realizovana bića da je to prosto nešto što mora da se prihvati i što se dešava. Tako je Šamar Rinpoče pred svoju smrt otišao u Indiju u Kalimpong , gde je imao svoje prebivalište i sve svoje stvari tamo sredio, počistio iz svoje je sobe sve i dao sestri i manastiru, ii kada je preminuo zapravo ništa od stvari nije ostalo iza njega..On je otputovao u Delhi gde je predavao i tom njegovom pomoćniku kada su otišli na večeru on je rekao ovo nam je poslednja zajednička večera. Takođe telefonirao je Sabini koja vodi glavni evropski centar u Nemačkoj i rekao je da počisti njegovu sobu i kada je to uradila on je rekao Oh ovo je jako lepo pripremljeno za Njegovu svetlost Karmapu da može tu da odsedne, i naravno niko nije znao u tom trenutku šta je hteo da kaže, ali on je posle nekoliko dana preminuo i zapravo već sutradan je došao Karmapa…Takođe u Nemačkoj pošto je poslednje predavanje bila u Nemačkoj otišli su na večeru i on je tada rekao “Ovo mi je poslednja večera, sutra neću večerati i niko nije razumeo šta on hoće da kaže, međutim sutradan oni nije večerao i dan posle toga, sledećeg jutra je preminuo. I za samog Budu Šakjam unija shvatanje odnosno susret sa ova tri osećaja, sa bolešću, starošću i umiranjem, je bilo kjlučno za njegovu odluku da krene duhovnim putem, jer kada se rodio proročanstvo koje rečeno njegovom ocu je bilo da ukoliko ostane princ ako bude ostao princu svetovno životu biće vladar sveta, a ako bude duhovnik da će biti najveći duhovno biće na svetu. Njegov otac nije želeo da bude duhovnik, već ga je štitio i držao odvojeno od sveta u palati, međutim kada je on razumeo i shvatio da osim tog zadovoljstvo u kom je živeo postoji bolest, starost i smrt, to je bila ključna tačka gde je on prelomio i krenuo duhovnim putem. I kada se susreo sa ove tri stvari pitao je svog pomoćnika šta je to, o čemu se radi. On mu je rekao to su bolest, starost i smrt i to je nešto što nas sve čeka, i onda je Buda odlučio da mora da pronađe način kako da se to prevaziđe, jer je shvatio da niko i ništa ne može nikoga da zaštiti, ni najveća moć, ni naši najbliži, roditelji, ni žena, muž, deca, niko nas od toga ne može zaštititi i on je onda odlučio da mora da nađe način kako da se ove tri stvari prevaziđu. Neki ljudi smatraju i kritikuju Budu da je u tom momentu kad je odlučio da ode, da napusti palatu, da je bio neodgovoran jer je napustio svoju porodicu, mladu ženu i tek rođenog sina..Ali on je da bi spasio sve osetna bića odlučio da napusti svoju porodicu..Međutim mi donosimo takve sudove i kritikujemo u stvari zato što presuđujemo na osnovu naših sopstvenih zaključaka i naših sopstvenih uverenja i ne vidimo tu širu sliku i kakve posledice je imala za sva bića ta njegova odluka. Pošto je Buda pronašao način za prevazilaženje ove tri stvari ako mi takođe idemo tim putem i dobro praktikujemo budizam takođe ne moramo da se plašimo bolesti starost i smrti..Čak iako ne možemo u ovom trenutku da prevaziđemo ove tri stvari ipak možemo sa njima da se suočimo i jako je teško prevazići ove tri stvari ali postoji mnogo metoda da se sa njima suočimo..Na primer kada smo bolesni možemo da mislimo i da izgovaramo molitvu, da razmišljamo da ima mnogo, mnogo više ljudi koji su bolesniji od nas i onda kad tako razmišljamo i da ima jako puno bića koja su bolesna nismo samo mi bolesni i onda to nekako pomaže da lakše tu svoju bolest nosimo…Kada vidimo neku stariju osobu znači ne treba da je na neki način posmatramo sa nekim nipodaštavanje već treba da iskažemo poštovanje prema toj starosti i da razmišljamo da ćemo i mi sami jednog dana biti stari i onda kada tako razmišljamo trebalo bi da kadami budemo stari da nas mlađe generacije takođe poštuju..Na Tibetu su se sada vremena promenila više se ne poštuje ta tradicija da deca pomažu svojim roditeljima i da su prema njima uslužni..Ranije na Tibetu sve su odlučivali roditelji pa čak i za koga ćete se venčati i bez obzira na to koliko bi neko bio obrazovan, moćan i uspešan u poslu, bez obzira na to uvek se moralo poštovati ono što kažu roditelji. To je tradicija i to se promenilo i sad su napravili jedan mali video klip…Taj video priča o tome da jedan bračni par ima malo dete i Tu je i deda , roditelj jednog od njih i pošto im se ne dopada taj starac jer ne ne miriše lepo i star je i bolestan i smeta im, oni hoće da ga iz svoje lepe nove kuće presele u njihovu staru prethodnu kuću, koja je ruševna, zidovi su ispucali i upošte nije za dostojanstven život. I ako dalje jednog dana dovedu njihovo dete, malog sina kod dede i dete kaže pa ipak moramo malo da sredim ovu kuću jer kad vi ostarite ja ću vas ovde prebaciti…Dakle ovaj video iako je veoma kratak on prenosi veoma tačno smisao onoga kako se mi ponašamo. Tako će se i sa nama ponašati mlađe generacije i danas se sve više je prisutno to da se izbegava kontakt sa starijim ljudima jednostavno nema se vremena. Za njih nema strpljenja. Treba da imamo na umu da ćemo i mi jednog dana biti stari i da onako kako se mi sada ponašamo prema starima tako će se i drugi ponašati prema nama. Pa čak i ako nam nije stalo do starijih osoba, onda zbog nas treba da se ponašamo bolje sada, da bi smo kada ostarimo imali isti takav tretman, da bi se drugi prema nama lepo ponašali…
Suočavanje sa smrću i uopšte bilo šta u vezi sa njom nam najteže pada, često se osećamo uznemireno kada razmišljamo o smrti…Ne znam kakva je situacija ovde, ali na primer u Kini kad idem tamo da držim budistička predavanja, kada govorim o samrti oni se ljute i pitaj me zašto to radiš, ja sam bio srećan, a sada više nisam. Neki su i sujeverni u tom smislu da ako si govorio o smrti da to može da donese nesreću..U stvari smrt je nešto što ne možemo da izbegnemo, ali možemo da se sa njom suočimo i da budemo mirni. Mnogi od nas se boje smrti, jer uopšte nismo o tome razmišljali kako da se suočimo sa smrću..Ukoliko želimo u odnosu na smrt da postignemo mir potrebno je da uvežbavamo naš um..U budizmu,ne znam za druge tradicije, ali u budizmu veliki učitelji u procesu umiranja oni tom momentu meditiraju… Isto tako Šamar Rinpoče kada je umirao bio je tri dana u meditaciji…i neke druge lame kada umru mogu u tom stanju da bude budu više nedelja, mesec dana… I na primer u tom stanju oni nemaju dah, ali lice im ostaje potpuno prirodno, potpuno isto kao kad su bili živi i mogu da ostane u sedećem položaju, meditativnom , mesec dana, neki u ležećem..Pošto su bili jako dobri praktičar i onda u momentu kada se razdvojila njihovo svest od elemenata, to je za njih bilo nešto što je bilo veoma prirodno, bez napora i ništa zastrašujuće.. Za nas koji nismo tako dobri praktičari u trenutku smrti naše lice će se promeniti odmah već sledećeg dana će biti potpuno drugačije, a to je zbog toga što smo u tom momentu jako uplašeni i onda svest suviše brzo napušta telo, suviše brzo napušta elemente..Ako bi razmišljanje o smrti bila dnevna praksa to bi nam jako pomoglo da imamo bolji svakodnevni život…Sada u ovom momentu nama je potrebno mnogo raznih stvari, mi stalno nešto želimo da steknemo za sebe, da imamo da, na neki način činimo za sebe stalno nam nešto treba i onda kad to ne dobijemo onda smo nesrećne i tako dalje… Međutim ako razmišljamo o smrti, da sa nama nećemo moći ništa da ponesemo, onda se ta naša tendencija da stalno nešto za sebe prikupljamo, da imamo puno stvari smanjuje i možemo da se zaustavimo na nekoj normalnoj racionalnoj količini stvari koje nam zaista treba i da se ne zatrpava nepotrebno količinom svega…
pitanje: na koji način možemo da razmišljam o smrti ja sam par puta pokušala nisam znala na koji način, jer je bilo previše teško za mene…
Odgovor: na primer kad razmišljam o smrti, kad razmišljam o tome kada umremo šta je to što ćemo moći da ponesemo sa sobom, onda se takođe osećamo jako uplašeno, i ako tako razmišljamo onda jednog dana shvatimo da ne možemo ništa